Opraćemo tobom oči našoj deci,
I čelo proroka u trenuti sudnje,
Reko koja posta u mačeva zveci
Svetlom međom izmeđ istine i bludnje.
Kao varnica si izbila iz mača,
I svoj put prosekla između dva doba;
I digla sve ognje iz svog sjajnog droba,
Da bi jedan narod zano kud korača.
Vodo vapijućih u velikoj noći,
Osvetljenim putem sada ide pleme;
Na rukama punim pobedničke moći
Nosi svoje rodno nebo, kao sleme.
Sveta reko gde se oglednula slava,
Omađijan narod doneo je na te,
S pobožnošću žreca i gordošću lava,
Svoje bele orle i svoje penate.
Tvoj luč sevnu da se uždi oreola;
I nosiš, do juče nepoznata nikom
Sve sunčane mreže i zvezdana kola;
I vriš pod ognjištem i pod žrtvenikom.
Kao tvoje ždrelo što ne zna da skrene,
I međe su srca nemenljive, preke:
Naša duša ima boju naše stene,
I naša krv teče kud i naše reke.
Ciklus: Moja otadžbina
Ostavite odgovor