Još u stara doba ona,
Na prestolu Albiona,
Ćudljiv, ljut i sed, i star,
Vladao je Jovan car.
I za vlade ove zveri,
U predelu Kenterberi,
Gde se lije slast i med,
Živeo je abat sed.
Glas njegove čudne sreće
Do cara je stigô veće,
I željan ga uze plam
Da abata vidi sam.
„No moj dragi“, on mu reče,
„Ko toliko blaga steče,
Nepoštenjem on je, znaj,
Zaslužio ceo sjaj!
Grabio si što si mogô
Sjajnih slugu imaš mnogo;
Ta ti, more, sêd i star,
Bolje živiš nego car!“
„Gospodaru“, abat na to,
„Hranim sluge, trošim zlato,
S blagoslovom Boga mog,
Sve u slavu cara svog!“
„Ne, ne, oče! Blago tvoje
U riznice pašće moje,
Ako ovog časa ti
Odgovora ne daš tri.
Prvo, reci, oče sedi,
Koliko ti vladar vredi,
Kad na mojoj glavi sja
Osvećena kruna ta?
Drugo ćeš mi odmah reći,
Za koliko mogu preći
Ceo ovaj beli svet,
Al’ najkraći da je let?
Treće, pazi što ti velim!
Ja odgovor odmah želim,
Il’ će s tobom biti jad;
Šta ja, oče, mislim sad?“
„O Gospodi, silo jaka!
Otkud meni pamet taka?
Daj mi, care, roka ti,
Za nedelje samo tri!“
„Tri nedelje? Daću, eto,
Al’ neka je kao sveto:
Ne budeš li spreman, znaj,
Tvom životu biće kraj!“
I smućen se abat diže
I u Kembridž tužan stiže,
I preduze dalje put
I u Oksfort stiže ljut.
I suton je padô meki,
Kad ga srete svinjar neki,
I zapita uzgred to:
„Da l’ se čuje novo što?“
„Ah, čuće se“! abat na to,
„Ne pitaj me više za to!
Jer za četir’ dana tek,
Pa je prošô i moj vek.
Car to reče, šale nije,
Ako, sinko, ne dobije,
Na pitanje željâ zli’
Odgovora moja tri.
Prvo reče: – Oče sedi,
Koliko ti vladar vredi,
Kad na mojoj glavi sja,
Osvećena kruna ta?
Drugo moram odmah reći,
Za koliko može preći
Ceo ovaj beli svet,
Al’ najkraći da je lêt?
A treće mi strogo veli,
Da odgovor odmah želi,
Il’ će sa mnom biti jad:
Šta vladalac misli sad?
Sad se mučim i prebijam,
Al’ se ničem ne dovijam;
Ta tu jedva đavo zna,
Da odgovor prâvi dâ!“
„Ne brin’te se, sveti oče,
Mudrog često lude uče;
Mantiju mi dajte tu,
I dajte mi svitu svu.
I svinjar će možda znati
Odgovora mudrog dati;
Budi samo na to sklon,
A poznati neće on.“
„Čudna posla, smešno delo!
Uzmi svitu i odelo,
Jer smo, zbilja, slični mi,
Jer na mene ličiš ti.“
I sa svitom svinjar pođe,
I u London vesô dođe,
I kralj diže pozdrav svoj:
„Dobro došô oče moj!
Jesi l’ spreman, hoćeš znati
Odgovora mudrog dati?
Il’ inače, biće zlo,
Ja uzimljem blago svo.
Prvo reci, oče sedi,
Koliko ti vladar vredi,
Kad na mojoj glavi sja,
Osvećena kruna ta?“
„Kad je prodan neba dika,
Za trideset srebrnika
Naš pobožni, svetli car,
Dvaesdevet vredi bar!“
Car se na to u smej dao:
„No, to vidiš nisam znao!
Ai ko će to da zna,
Da sam tako jevtin ja!
No al’ sad mi moraš reći;
Za koliko mogu preći
Ceo ovaj beli svet,
Al’ najkraći da je lêt?“
„Jaš’te sunce mesto hata,
I za dvaesčetir sata
Proći ćete zemlju svu,
I bićete snova tu.“
„Vrlo dobro!“ car mu reče,
„Jedan dan i jedno veče,
To je, zbilja, kratak lêt,
Za široki ovaj svet!
Al’ sad pazi što ti velim,
Ja odgovor odmah želim,
Il’ će s tobom biti jad:
Šta ja, oče, mislim sad?“
„Ti sad misliš: pop se znoji,
A pred tobom svinjar stoji;
S oproštenjem nek se zna:
Kod abata služim ja!“
Caru ovo smešno pade,
I slatko se smejat stade;
Pa je vesô, pa je rad,
I abatu prašta sad.
A svinjaru, što je lagô,
U nagradu daje blago:
Jer ko vedru šalu zna,
Zaslužuje blaga sva!
*stara engleska balada
Objavljeno: Septembar, 1882.
Ostavite odgovor