Danas ću ti dati, kada veče padne,
u svetlosti skromnoj kandila i sveća,
u čistoti duše moje, nekad jadne,
čitavu bujicu proletnjega cveća.
U sobi će biti sumrak, blag ko tvoje srce,
sumrak stvoren da se dugo sanja.
Na oknima svetlim zablještaće boje
u taj sveži trenut prvoga saznanja…
Sve će biti lepše, sve draže i više,
noć koja se spušta, svet što mirno spava,
dugo mrtvo polje na kome miriše
kržljava i retka u busenju trava.
I tako kraj cveća ostaćemo sami…
– Proliće se tada, kao bujne kiše,
stidljivi šapati u blaženoj tami,
i reči iz kojih proleće miriše…
Ostavite odgovor