Bezbrižno i milo dete! Podigni vitice svoje!
Kako si čupava strašno! Ah, tvoje usnice rujne,
I strasno vatreno oko, i grudi sveže i bujne
Vesele oko moje.
Dodaj mi zlatni pehar! Iz očiju tvojih lane,
Ja čitah strašnu povest, koje se mnogi još seća:
Kad Bahus podiže vojsku na plodne indijske strane,
Na zemlje mirisnog cveća,
U vihorima strasti, sa divljom, pomamnom vikom,
Skakaše bezumna vojska od ljudi, žena i zveri.
I drevne indijske gore oglašavahu krikom
Istoka bujne kćeri.
Ciganče, tako mi Baha! I ja sam međ` njima bio!
No ti mi objasni sada: šta činim ovo, i gdi sam?
Ja vidim da sam pijan, iako – zašto bih krio? –
Dirnuo pehar nisam.
Objavljeno: 1888.
Ostavite odgovor