Ćuran i vrabac

Po dvorištu ćuran šeće,
vazdan pućka i blebeće,
glavom vije, širi rep,
misli: Bože, al’ sam lep!
Sve se širi, sve se meri,
kinđuri se, kočoperi,
ali jedno
zlo ga jedi,
što ga niko,
al’ baš niko,
i ne gledi;
psi prolaze,
al’ ne haju,
neće da ga
ni zalaju!
Samo jedan vrabac kleti
sa tarabe dole sleti
pored ćurka naduvena
da mu natre pod nos rena!

Poče pred njim skakutati
pa mu poče cvrkutati
„Zalud, striče, duvaš, devaš,
ne izduva čega nemaš!
Lepši soko nego vrana,
lepši paun od ćurana!“

Razljuti se ćuran ludi
pa još više širi grudi,
poče krestom klimatati,
kril’ma biti, ziparati!
A vrabac se samo smije
pa mu veli ko i prije
„Lepši soko nego vrana,
lepši paun od ćurana!“
A naš ćuran šta da radi?
Sve se većma goropadi,
p’ onda ode da ne gledi
toga vrapca što ga jedi.
Opet pućka i blebeće,
digne glavu pa se šeće
sve se širi, sve se meri,
kinđuri se, kočoperi,
al’ badava,
jer ga svako ismejava.
A što rek’o vrabac čili,
već su i psi naučili
pa sad laju sa svih strana
„Lepši paun od ćurana!“