Dalida

Ko pečat sam te metnuo na srce,
i kao pečat na mišicu svoju;
i sve sam dao, i, po ljutom boju,
hladnokrvno sam pokopao mrce.

I duša moja nije htela znati
za tajnu grižu i osećaj stida,
ni da l’ ćeš biti dobra kao mati,
ili si stara, večita Dalida.

Vladaj nad mojom dušom, moćno dete,
sa rascvetanim ružama u kosi,
i vlast nek tvoju ništa ne omete,
ni bol, ni plač, ni reč što milost prosi.

U mojoj duši uvek mesta ima
za pun zaborav, za sve što će redom
navaliti na mene kao plima,
i sve, zbog tebe, zameniti bedom.

Pa što se plašiš i ustežeš? Znam te!
caruj ko uvek, caruj prema sebi,
ti, despotice, što te večno pamte;
da nisi takva – voleo te ne bi’!