srpska poezija
Celo posle podne na mom pragu sedi
Dosada, i gleda nalakćena mene.
Oči su joj mutne, čelične, studene,
A usne zamrzle i obrazi bledi.
Ne čuje se nikad da pomuti dahom
Ni trenut tišine za to celo doba.
Dan umire mirno: a moja je soba
Ispunjena čudnim slutnjama i strahom.
I nemo i sporo osluškuje tada
Neku tamnu jesen u duši, gde tako
Dan gasne bez tuge, bez svesti, polako…
I čujem, u meni list za listom pada.
Zbirka: Pesme sunca, ciklus: Duša i noć
- Lastavice, tico mila Kuda pružaš laka krila? Zar je zima strašna tako, Te razvijaš krila jako? - Za poljima, za … [više] about Lastavice
Na cvetnoj obali morskoj, stanovnik dalekih gora, Ja slušam potmuli ropot Jegejskog sinjega mora. Preda mnom prostranstvo … [više] about Na moru Jegejskome
Mi znamo sudbu i sve što nas čeka, No strah nam neće zalediti grudi! Volovi jaram trpe, a ne ljudi, - Bog je slobodu dao za … [više] about Mi znamo sudbu
Dva pesnika sretoše se na dverima božjeg raja, I kako se susretoše, podiže se silna graja, Svadili se oko toga i hteli se čak i … [više] about Dva pesnika
Jedan krevet, astal, knjige u ormaru, U kutu bačene novine bez broja, I lik majke moje visi o duvaru uz ikonu, - eto, to je … [više] about Moja soba
Poezija.info je portal na kojem možete pronaći kompletne pesme srpskih klasičnih pesnika. Predstavljamo vam poeziju već objavljivanih, … [više] about O nama
Ostavite odgovor