Pod pločom u crkvi okana šarenih,
U mitri, pod teškim pokrovom od zlata,
Spi mlad s grbovima plemićskim po steni,
Arcibiskup Marin, sveti potestata.
Još je papski prsten na ruci što klonu
Od mladih gospođa ljubljena toliko;
I davno se više ne ču na amvonu
On, kog svi gledahu a ne sluša niko.
Žene ne veruju od kad njega nije,
I s plačem odstoje njegova opela –
Gde muževi plate po molitve dvije:
Jednu za mir duše, drugu za mir tela.
Putniče, kada se opet vratiš domu,
I u toploj sreći i jadu studenu,
Ti prisluži svetom Marinu; i k tomu
Ljubi svoga bližnjeg i njegovu ženu.
Ciklus: Dubrovačke poeme
Ostavite odgovor