Kada me oseni mrak večite noći
Ti tu nećeš biti, ti mi nećeš doći:
Strašna moja sudba tu mi radost ne da,
Umirući pogled da te, milu gleda.
Ali ja ću opet na dverima groba
Oživeti mišlju naše zlatno doba –
I ko jasna zvezda, nevina i čista,
Tvoj osmejak dragi meni će da blista.
A kad veče padne, u spokojstvu milom
Duh pesnika tvoga šumoriće krilom
Kao tajni uzdah oko tvoga lica,
Kao šum i trepet Eolovih žica…
Objavljeno: Januar, 1887.
Ostavite odgovor