1.
I posle pijanstva i ugarskih violina
oj tela, mršava, tela detinja…
Aman! suho šumi bagrem iza kuće
pun jesenje magle i beloga inja.
Sa lišćem tužnije postaju mutne moje oči.
Bled drumovima ja ću umirati stopama večernjim
za prošli detinji greh i kratak gradski smeh.
Krv ova otrovana umire kao bakcil u epruveti.
2.
Gospođice, otkucajte jednu moju venu na pisaćoj mašini.
Noćas sam voleo jednu ženu ludo u beloj tišini.
O male košulje i čarape boje večernjega neba!
Nikako da nađem sličnost između dojke i neba
u mrtvo veče na pisaćem stolu.
Kako pomažu kiše da se sa dušom govori
kad čovek melanholično prilegne iza jesenjih prozora.
3.
Tu na stolu su pesme pune ženskih toplih sisa,
mrtve plave ribe na peščanim sprudovima..
Ko da me nauči da sopsteni jezik zaboravim?
O ta jezovita dubina neba u krugu slova O!
Kroz male šare ja gledam njen tamni Bombaj..
haj!
kako je ipak sve apsurdno na katarci moga mozga..
4.
A kad me poneše večernje šume ja postah pesnik.
Krv preli vidike iz vene koja slučajno puče.
O pingvini na belim mehurima za Akvitanijom!
Tužne su ipak moje ljubavi u vrtu,
pariske klupe i hoteli…
O beskrajna samotna utapanja probijene lubanje
mislima sivim.
5.
Razvratno sam molio u četri tamna zida.
Na njenim kolenima otisak daleke zvezde bledilom spava.
Oj teška bedra i žuta mlečna nedra!
Ja sam malo dete što se doji pre sna…
Beznačajan je svet na noćnim modrim zavesama.
Podneblje čudno silazi u dno divana
i sve, onuda gde jezik vrelo prođe,
apoteozom se otkriva beskrajna nirvana.
Voleo sam je svim na sebi obezumljen sa dna uma.
6.
Ja šumsko dete u gradu postah zadnji mohikanac.
Sa okom na staklu i mesecu umorni paganac
ujedam tvoje usne u šumu lišća.
Ulice mokre, sobe žute, bulevarski hoteli,
sve posta ogroman nemir prošlosti pod plavim svodom
u sikstinskoj kapeli.
Aj! kad svečeri snivam sam..
7.
Diskretne sofe, kanabeta i tvoja gola noga na uglu kreveta.
Zimski adadžio i karirana fuga.
Lemansko jezero je otplovilo u plavo oko daljina:
Ti ipak čudno spavaš u dnu rodnog luga.
I ovde kao Onan grešim izazivajući voj lik.
O šta je pred prostranstvom zamrloga neba
jedan bedni stih,
slomljen ptičiji krik?
8.
A ipak kad voz za mostom iščezne
ostaće urezane dve dojke i dva kolena na krevetu.
Umor što s plafona žutog na oči pada
umreće tiho na mutnoj zenici kao oktobarski mrak
na tvojoj slici.
Dve mrlje krvi na belom zastoru oživeće sve:
tvoje ruke dve, i senku moju teškim snom zastrtu.
O svu noć tako ko će da izdrži bolna šaputanja u sobnom kutu?
9.
U mermerne časove ponoći
neko je spustio čežnju na moje lice…
Trgao sam se:
NOĆ…
Stvari ne dišu pod senkama,
na stolu leži mrki leš tame.
Zadovoljan sam od bludnih razdraženja.
Na oknu mesečevo lice za mnom plače…
10.
Glad mi je beskrajna a ruke večno prazne.
Noću niz ulice gradske na prstima nosim mesec
i tugu ostavljam pod prozorima izgubljenih žena.
Dao bih sve a ništa nemam.
Glad mi je beskrajna a ruke večno prazne.
11.
Spustio sam oči u dno duše i ništa ne vidim.
Reka mirna i modra od letnjeg neba:
srebrni bol moje tuge plovi mirnom površinom.
Zašto te ne vidim zaspalu u sebi
kao po danu bledu u gradskom vrtu?
Spustio sam oči u dno duše i ništa ne vidim.
12.
U aprilske noći ja sam mesečar pijani
od meseca punog duša mi se žuti
u čežnju cvetova rani.
A kad usnim
plašim se da me ne sahrani
vizija neke žene i tamni sobni kuti.
… Čudni su aprilski dani…
13.
Nebo po krovovima ostavlja trag mutnih suza
ja po lišću sejem sanje na prošlost i nju.
O, dani lepote strasti i života
ja sam otvorio taj teško neprolazni put
gestom Boga i skota.
Aj, brodovi su takvi u horizonte utonuli.
U ladnom domu umirem za prošli dan.
14.
Krevet sofe i mračni gradski hoteli
buđenje ptica sa tapeta u krvavim snima
i mrtva jutarnja sunca u mutnim očima.
Posrtale su ulice i siva predgrađa
oj, prazne mladićske kosti u zorama ljubavi.
I bili su tužni simploni u noći
i bolničko proleće što se vodama plavi.
15.
Njena dojka otisak vaseljne ima
težak slatki plod što dozreva u kafanskim snima.
U jednom trenutku čarobno rumeni vrt na telu procveta…
Strast je moja prešla u narkotizam krvi
tako sam zadnji otpadnik Nirvane i čovek prvi.
16.
Vraćam se sa očima mrtvim i usnom bledom
u dušu tvoje ljubavi.
Zvezde padaju na moju senku pod obalom reke,
mesec srebrnim koncima odnosi moje oči.
Ne znam da li je nebo na tvojim noktima.
Strepim u noći…
U mraku prstima tražim pokradenu dušu.
17.
Ja nikad nisam iz srca lažne ritmove krao.
Da dušu kontrolišem više nemam uma.
Otac koji me za jednu letnju noć stvori
dade mi i zanos krvi…
I čim padne suton prvi ja sam tužan i lud –
i sve oko mene postaje pakao i blud.
18.
Ti sumnjaš u svet koji ti otkrivam iza platna pesme.
Mislo sam sinoć – „Ona ne gleda nebo“.
Slutnje me nose na koncima preko noćnih šuma.
Kad mesec za golim stablom jasike plane
polako u snu pređem rukom preko tvojih mekih sisa…
19.
Ne, nisam mesečar,
ali te vidim u ovom snu ekstaze.
Usta su tvoja vlažna i otvorena da ogase požar neba,
vrh tvoje dojke probija strela meseca.
Sanjam na travi:
meku flautu tvoji prsti stavljaju u slatke usne
da iz nje kanu tonovi oplođenja.
Da li ću zaplakati srećno
ako puni mesec spazim na trbuhu tvome?
20.
Izgubio sam pojam vremena na plavom krugu neba,
na dlanu bore ocrtavaju pređene puteve,
na ogledalu spazih jesen i lišće u jezeru očiju.
Ne plačem:
oko mene šume besmrtne strofe ljubavi.
Još jednu pesmu,
mala rađajuća ptica sutra će me natpevati
i ja ću utonuti u crne šume prolaznosti…
Ostavite odgovor