Ne! ta bolna ljubav koju srce naše
Sad kune u svome očajanju dugom,
Beše možda mržnja koja nas vraćaše
Uvek u zagrljaj kobni jedno drugom.
Mi smo se ljubili mržnjom u to doba,
Čežnjivom i tamnom mržnjom. Vaj! što mučno
Beše, kada jednom nesta i ta zloba
Koja nas držaše dotle nerazlučno.
Najzad, stisak ruke beznadežan, ledan!
I mi tad metnusmo u očaju mnogom –
Celu svoju dušu u poljubac jedan,
I sav otrov mržnje u poslednje zbogom.
Zbirka: Pesme sunca, ciklus: Duša i noć
Ostavite odgovor