Po volji svoje sudbe klete,
Progonjen strašnom burom zla,
A misleć na vas, milo dete,
Iz daljine vam pišem ja.
Ja, zbilja, na to nemam pravo,
Al’ vi ćete mi dati sad;
Moje je pravo odnô đavo,
A obazrivost – bol i jad
za prošlom srećom. Tužna misô
Na ljubav našu i na sve
Nagonila me, te sam pisô
Lakomislene retke te.
Meni je samom jako krivo,
Zašto se večno sećam vas.
Al’ sećanje me goni živo
I uspomenâ moćni glas!
Ko smoren putnik iz tuđine,
Kome je mrzak život mlad,
Na obalama bujne Drine
Ja često sanjam onaj grad
U kome buru prve strasti
S veselom pesmom sretah ja,
I san, ispunjen čudne slasti,
I dan bez mira, noć bez sna…
Jureći naglo sa visina,
U slobodnome toku svom
Šumi i tutnji hladna Drina,
I kovitla se preda mnom.
Po njenim mirnim obalama,
Kao jedini nakit njen,
Sa svojim vitkim grančicama
Žalosna vrba baca sen.
U tome hladu, mrka lika,
Kad sunce žeže, kipti znoj,
Po kakav Turčin iz Zvornika
Spokojno puši čibuk svoj
I ćuteć gleda na talase,
Pruživši dugi, crni vrat,
Dok blizu njega mirno pase
S bosanskom robom verni hat.
Ritovi, njibe i vrbljaci
Naokolo se šire svud,
A kad se pogled vodom baci,
Do spruda peščan stoji sprud;
I čak daleko, sred planina,
Gde pribežišta traži zver,
Kâ gorda slika ispolina
U oblake se diže Cer.
Kad sunce spusti kose zrake,
I tiho padne suton bled,
Sakrivajući u oblake
Bosanskih gora daljni red,
Ja samac bludim po obali,
Spokojan, tih u miru tom,
Pa slušam, kako šume vali
U nemirnome toku svom;
A misô moja žuri tada
Severu daljnom, gde ste vi,
I noć zvezdana tiho pada,
Dubokim sankom zemlja spi.
I jednoliko, sred tišine,
Udvajajući noći kras,
zagrmi pesma iz daljine
I tamburine zvučni glas;
Duša mi čudne snove sneva,
I ove pesme sva je plen…
Odakle ide? Ko je peva?
I šta li znači smisô njen?
Objavljeno: 15.3.1886. (Loznica)
Ostavite odgovor