Hljeb

Parobrod spreman. More se koleba.
Pošljednji plamen na zapadu trne;
Suton se rađa i s jesenjeg neba
Polako pada na hridine crne.

Paluba puna. Ruke uzdignute
Pozdrave šalju i rupcima mašu.
U mnoštvu ovom vidim čeljad našu,
Naslonili se na pervaz pa ćute…

Zemljaci moji, dokle ćete, dokle?
„Tamo daleko! Jer nas usud prokle
I na nas pade tvrda tuča s neba…“

A zar vam nije zavičaja žao?
„Žao je, brate… Bog mu sreću dao…
No hljeba nema… Zbogom! Hljeba… hljeba…“