Tako mirna i tako jaka sila
Samé zemljé je: bregôv planîn.
I čovek čeka, da iz plêč višîn
Bi kudi vulkân snaga divanìla.
A strašna trdê mišîc je gomìla,
Rodovìta ko zemlja iz glibîn,
Kâ besní, divljá, kudi njeji sin,
Čim digní mu se plodovìta žila.
V te glave, pred kô se čovek izgubí,
I stane slab, nemòčno se predá,
Još jedîno Jehòve sila spí:
Iz nozdrv njeje plàman šìknit zna
I dim se gôst v snopé zapuší.
Da! Stari Zavet v biku još živí…