Ispovest

I
Na trošnom čunu, bez krma i nade,
U meni vera gubi se i mre;
Ja ništa više ne verujem, ništa!
Il’ bolje reći: ja verujem sve.

Na moru burnom ljudskoga života
Prerano ja sam upoznao svet:
Za mene život ništava je senka,
Za mene život otrovan je cvet.

Trpi i živi!… Prijatelju dragi,
O mnogom čemu mislio sam ja
O blago onom ko ne misli ništa,
Taj manje tuži, manje jada zna!

Veselo čedo Arkadije cvetne,
On ne zna šta je trnje, šta je kam;
Za kršne klance on je slušô možda.
Ali po njima nije išô sam.

Za njega svet je perivoj od ruža,
Po cveću šeće kao paun mlad,
Njegova duša jezero je mirno,
Njegov se nikad ne koleba nad.

II
Burne su strasti izvor mnogih zala,
Nesreći ljudskoj početak je strast;
More života one strašno mute,
Nad ljudskom dušom njihova je vlast.

Triumvir silni, ovladatelj sveta,
Prezire gordo u zanosu sve,
I vojsku svoju žrtvuje i carstvo,
I, grozno pavši, od ljubavi mre.

Akcijum vide neizbrojne žrtve,
Požar galija, porazu i jad
Mnoga je zvezda utrnula tada,
Mnoga je majka zakukala tad!

Čudni su puti kojim strasti vode,
Al’ sve što živi ove pute zna:
Sadašnjost njina nepobedljiv grad je,
Prošlost je njina pepeo i pra’.

Pa kad je tako – tako mora da je!
Zalud je, dakle, kuknjava i plač:
U borbi s njima ne pomaže ništa
Blažena mudrost, očajnički mač.

III
Sve, što god živi – svom se padu kloni;
Promenom vreme označava hod;
Ono nam daje veru i obara,
Slabi i snažni ceo ljudski rod.

Na trošnom čunu, bez krma i nade,
U meni vera gubi se i mre;
Ja ništa više ne priznajem, ništa!
Il’ bolje reći: ja priznajem sve.

Za vlade silnog Avgusta, u Rimu,
Umire Hristos… Ah, nije on sam:
Hiljade ginu na raspeću svome,
Hiljade ljudi ždere žar i plam!

U krv ogreznu, trupinom se pokri,
I cirk, i forum, i polje, i grad,
I s nova vera iz krvi se diže,
I s nova svetli zablista se nad. –

Al’ burne težnje ljudskog samoljublja
Stvoriše papu – i stvoriše s njim
Čitave vojske groznih Torkvemada,
I Rim je opet onaj stari Rim!

IV
Istina gde je? … Idi svojom stazom,
Al’ poznaj sebe, pa da poznaš nju;
Koračaj mirno po uskome putu,
I budi skroman – istina je tu.

Al’ šta me goni, te se umom krećem
Međ’ sjajne zvezde, u pučine dno?
Kakve me tamo očekuju tajne?
Ima li kraja tumaranje to?

Tavnim se večnost zaogrće plaštom,
Al’ slab je razum, da ga digne s nje:
Pogledaj napred – ne vidi se ništa,
Pogledaj natrag – ništavo je sve…

Kô smoren putnik u dubokoj noći,
Što zaman baca mutni pogled svoj,
I razum ljudskitako isto luta,
I strašno kliče u nevolji toj –

Al’ nigde glasa… Nigde stanka nema,
Umornu svoju da okrepi moć,
Odjek se gubi, sustaje i pada,
I svud se širi noć, duboka noć!

V
Samo kad prošlost probudi se drevna,
I stare sreće zagreje me žar,
Očajne suze pomute mi pogled,
U duši sine zaboravljen čar. –

Ja ljubim onda, ja verujem onda,
Srećne mladosti obuzme me kras,
I moje lire drhtajući zvuci
Svoj sanjalački kroz noć šire glas:

Prošlost je groblje. Preko surih ploča
Tumara seda starost. Korov gust
Pokriva staze i grobove neme
I sav predeo, sumoran i pust.

Na trošni spomen ona spušta glavu,
A povetarac leluja sedu vlas…
Srce se stcara u kam, duša ledi,
A na usnama izumire glas –

I samo suze teku… Tavna prošlost
Ponovo sine, kao lepi san,
Nebo se, možda, grozi, zemlja stresa,
Al’ roblje svoje ne ispušta van.