Jasika

Nad krovovima nebo sivo,
a izmaglica vlažna luta
i ko prozračno meko tkivo
pokriva pravce moga puta.

Na omorini ljudi, zveri,
i bilje, sve se mrtvo čini.
– Jasika jedna tek treperi.
Jasika tanka u visini.

Treperi samo, o jasiko!
Taj tamni nagon što te kreće
razumeo još nije niko,
razumeti ga nikad neće.

No on za mene sada znači
taj neumitni život što se
nikada jošte ne pomrači
i koji mutne struje nose.

Pobednik večni, uvek čio,
izvan dobroga i van zloga,
danas ko juče što je bio,
jači od smrti i od boga.

Treperi samo, o jasiko!
Gledam te s čežnjom i sa tugom.
Na bolove sam davno svik’o,
sa jadom živim kao s drugom.

I kad na život mislim ceo,
koji je bio što je sada,
na moju dušu ko crn veo
ogromna, teška senka pada.

No ko pauka što za mrežu
vezuju tanki konci oni
, drhtaji tvoji mene vežu
za večni život od iskoni.

I u dnu tužne duše moje,
ko nagoveštaj nove vere,
veselo kao lišće tvoje,
nagoni tamni zatrepere…