Ja bih, u noćima strašnog iskušenja,
Kad damari biju ko čekići pravi,
Kad se ona što se nikada ne menja,
Večna stara rana, opet zakrvavi;
Ja bih da mi vreme dâ sve moje dane,
Što bi redom došli s dalekih krajeva,
Da ih, sve odjednom, kao jato ševa,
Pustim u slobodu na četiri strane!
Da ih bacim svuda, i na vjeki veka!
Po predelu mračnom, sjajnom, toplom,
lednom,
I s očima punim planina i reka
Da proživim život u trenutku jednom!
Jer moja je duša silom duvna seda
Što međ’ četir’ zida vek provodi zao,
Nekorisna, suha, besplodna, i bleda,
Nit’ je koga znala, nit’ nju kogod znao.
I u duge noći, sred tišine gluhe,
Nad poljima mrtvim punim svetog mira,
Kroz predele puste i kroz grane suhe,
Samo zvone zvona s tužnog manastira.
Ja bih da iscrpem dane moga veka
Naprečac, u kraju toplom, ili lednom,
I s očima punim planina i reka
Da proživim život u trenutku jednom!
Ostavite odgovor