Nebesa behu mutna i razdrta,
studen u nemoj sobnoj polutami;
I dopiraše iz samotnog vrta
muzika kiše. Mi smo bili sami.
Hujaše negde vetar oko vile
pesmu o tuzi. I ja gledah tako
na njenom čelu i licu od svile,
gde mutno veče umire, polako.
Mi besmo nemi; ali mi se čini
to veče da smo u ćutanju dugom,
sami i tužni u hladnoj tišini,
svu povest srca rekli jedno drugom.
I tajne misli bolne i zloslutne,
i strah od patnja kojih nema više…
Slušajuć tako te večeri mutne
vetrova pesmu i muziku kiše.
Zbirka: Pesme sunca, ciklus: Senke po vodi
Ostavite odgovor