Kad su pod carskim mačem, kod Tapse i Farsale,
Kviritske legije grozno sa drevnom slobodom pale,
I tiran, pod carskim vence, lukavo praštajuć’ svima,
Surovo pogazi nogom sveštene zakone Rima –
Tada se nasuprot njemu podiže senator jedan.
On prezre lukave molbe, slobode i pravde žedan:
„Umrla slobodo rimska, tako mi kviritske sreće,
Svet može dvoriti njega, al’ Katon građanin neće!“
I Katon održa kletvu. Na gozbi kod svoga sina,
On prizva Korvusa hrabrog na pehar samoskog vina,
I kad je Utiku malu pokrilo sumorno veče,
On mač zagrli tada i mračno, s uzdahom, reče:
„Budi mi još jednom veran, o druže vremena slavni’,
Za slavu vrline rimske, što naglo u nama tavni;
Krvavi diktator Cezar, podoban mračnome bogu,
Sa svojom beščasti rukom sveštenu građansku togu.
Ko će da forum štiti, kad časnih građana nema?
Kad hrabrost tiranu služi, a sjajni Kapitol drema?
Kiparis grobnicu krije i gusta, zelena trava,
Gde, s čistom ljubavlju k rodu, pravedni Tulije spava.“
Tako zboraše Katon. Kad ponoć sumorna dođe,
Rob jedan upali Faklju i Korvus sa gozbe pođe;
I Katon otpusti sina, što ode gotovo s plačem,
A za tim, razgrnuv togu, strašnim se udari mačem.
I onesvešćen pade. Probuđen u pustom tremu,
Dignuvši nad glavom faklju, rob jedan prilete k njemu,
A odmah, za robom svojim, i sin se Katonov trže,
I žurno došavši ocu, lekara dovede brže.
Silvije, čuveni lekar, učenik misirskih maga,
Uveza probijen trbuh i nasu melema blaga.
I svest se Katonu vrati i krvca poče da teče,
On pogled obrati sinu i stalnim mu glasom reče:
„Neka je proklet i prezren lukavi izbranik roda,
Što mirno pred sobom gleda, kad zemlji mre sloboda.
Bolje je prezreti život, u ropstvo koji nas baca,
I, veran slobodi, sići u krilo praotaca.“
Kad svrši razgovor ovaj, on strašno izvrši delo:
Razderav zavoje svoje utrobu dohvati smelo,
I zalud prilete roblje – utroba pucati stade,
I Katon zavali glavu, i mrtav pred sina pade.
Ostavite odgovor