Krila

Leteti, leteti, leteti visoko,
neznanom prostoru kao starom drugu,
vitlati se kao omađijan soko,
i umreti, sjajan, u sunčanom krugu.

Čuti samo zamah svoj u prostorima
– muziku svog krila! I na samom kraju,
svoj trag izgubiti i cilj među svima,
iščeznuvši tako u nebu i sjaju.

Da mi žeđ osete kobnu i sve višu
oči što su tude dugo svetlost pile,
kao vir dve ovce sa runom od svile,
kao krv dve noćne sablasti što sišu.

Da ne pamtim nisko rođenje pod mrakom;
da kao gnev svetlost sva ispuni mene;
da sam kao kopljem prožet svakim zrakom,
tu gde gore večne podnevi bez sene.

I strašna raskršća sunaca, i puti
kud oluj svetlost neprekidno ide,
kroz nemi predeo gde vlada i ćuti
Bog koji ubija oči kad ga vide.

Da samo s visina za ponore znadnem
bacivši u prostor konce svojih žila;
I letim večito, i letim dok padnem
samo pod teretom ozarenih krila.

Zbirka: Pesme ljubavi i smrti