Lada

Studena zima je prošla. I večno ljupka i mlada,
Na snežni Koledov presto majka se podiže Lada.
Za njome proletnji lahor iz mračnih planina stiže,
I toplo zablista sunce na zrenik stupajuć bliže.
Sve prenu iz teškog sanka i sve se radosno krete,
Da primi podmlađen život iz ruku božice svete.

Sa drevnih, visokih gora vodopad poteče brujom
I tihe potopi ravni planinskom, srebrnom strujom.
Kô divlji, razuzdan konjic, mrseći srdito grivu,
On pusta preleta pola, livadu, polje i njivu
I mutne rasturi vale u hučnom poletu svome,
Što stenje valjaju s gora i hrašće stoletno lome.
Žagor se od svuda začu, i sve se ponova budi,
I ptice, i zveri gorske, i vredni, odmorni ljudi.
Sve, što god oseti život, na svet se radosno javi:
Iz mračnih jazbina vuci, iz zemlje sićušni mravi.

Dvadeset prijatnih dana duvahu vetrovi. I tada
U suva i tiha polja pastiri pognaše stada;
Jer sniska, zelena trava zemlju je pokrila veće,
A gdegde u rosnoj travi prvo je cvetalo cveće
Pod zrakom toploga sunca bujna se priroda budi,
Vencima proletnjeg cveća nevine kiteći grudi!

Jednoga toplog dana, pod senkom mirisnog hlada,
Na svome cvetnome tronu štedra je sedela Lada.
Već šeset puta je Svarog obišô zemaljskim šarom,
Nezdrave, proletnje magle sunčanim goneći žarom.
I Lada gledaše zemlju, i rosno gledaše cveće,
I njene božanske grudi ispuni osećaj sreće.

Pod njome, u nemoj dalji, pod velom maglice sive,
Zelena spavaju polja i vlažne crne se njive;
Kraj sniskih ograda svuda visoka trava se pruža,
Gde bršljan uzvijen ćuti i divlja vije se ruža.
Tamo na surom visu kroz maglu, tanku i plavu,
Jelen je, u skoku svome, nad ponor spustio glavu,
I rujni večernji zračak, što zemlji sunašce prati,
Sa lakim trepetom i ljupkim njegove rogove zlati.
Veče se spuštalo blago… Proletnji danak se skrivô,
I cvetno stresajuć granje vetar je hladniji bivô.
Od svuda proveja struja tišine, mile i blage,
Umornu pojeću dušu melemom ljubavi drage.
Lada, u nežnoj brizi, u mirno seoce siđe
I tihe vajate i staje nečujnim hodom obiđe,
Obiđe polja i gore – i pogled na zapad baci,
Gde toplog, proletnjeg sunca poslednji treptahu zraci.
Odjednom zabruja pesma, pa tiho kroz noć se krade,
I Lada s čuđenjem zasta i pesmu slušati stade:

Lakokrila ljubavi,
Lepi Ljeljo, nestašni!
Sa cvetnoga prestola,
Sa lancima ružičnim,
Sa strelama zlaćanim,
Vladaj nežnim srcima,
Vladaj ljudskim životom!

Još pesma prestala nije, a strašan vihar se diže,
Brsno se zaljulja granje – i Ljeljo na zemlju stiže.
Božica podiže oči i grudi pritište jače,
Al’ nagli podunu vihar i tanku koprenu smače
Sa njenih mramornih grudi. Nad glavom božice svete
Srebrni praporci zvone i kola Ljeljova lete.
U njima upregnut panter, poražen Ljeljovom strelom,
Barabar s golubom leti nad mirnim, zaspalim selom.
A Ljeljo lodbočen stoji i zračnim bičem ga žuri,
I panter urla i riče – al’ burno grabi i juri!

U tome čudnome času, od zračnih ploveći dvora,
Mesečev bledi zračak ozari vrhove gora,
I vihar duvati stade. Kroz tavne poljane i mirne
Maglovit, nemirni lahor kad i kad lagano pirne,
i tiho zatrese listak. U svome staništu milom
Slavujak u snu se prenu i naglo lepršnuv krilom
Otresa studenu rosu. Svud blaga tišina vlada,
Samo što bistra voda s kladenca romoreć pada…

Objavljeno: Avgust, 1885.