Studena zima s mrazevima ode;
Životom dahnu podmlađeni svet
S planina daljih nabujaše reke,
I niče prvi cvet.
A ljupki, nemirni Ljeljo, sretnuvši sedoga starca,
Hladnoga Boreja, reče: ,,Kuda si pošao, stari?“
„Idem na nebo gore, na zemlji mesta mi nema,
Jer vrednu ratar, sinovče, za mene slabo već mari,
On slavi Ljelja sad.“
A lukavi dečko tužno spusti glavu
I plakati poče:
„Svet i mene goni, povedi me gore,
I ja sam siroče.
Gle! Ja jedva idem, izdala me snaga,
A i kako neće,
I ruke su moje malaksale davno
Drži ovo cveće!“
Rastužen i zbunjen starac stenjući raširi ruke,
I bokor proletnjeg cveća pažljivo poče da ređa;
A kad je svršio posô, on reče spokojno tada:
„No, sada, sinovče dragi, penji se na moja leđa.“
Ljeljo se pope, a Borej se diže,
I tako s njime pred bogove stiže
I nebo grmnu od smeha i jeke,
Kad stupi umorni starac, ukrašen čitavom bašto
Zelene kukureke…
Objavljeno: Jun, 1885.
Ostavite odgovor