U svakoj planini imaš svoga zmaja,
I vile brodarke pokraj sviju reka,
Na svakom raskršću po jedan kralj čeka,
I starinski napev poljima bez kraja.
Sve za suncem kao narodi što sele,
Idu deca putem kud su prošli stari,
S nevidljivom zvezdom u oku što žari,
S njinom strašnom reči navrh usne vrele.
Zastave vihore mrakom, kao kletve;
Daleki putnici idu drug za drugom
U polja gde nekad car vođaše plugom,
I naše carice pevahu uz žetve.
I unuci idu kud su išli dedi,
Na kamenu istom oštrili su mače;
I strašnu legiju, i od gneva jače,
Vodi sjaj daleke carske propovedi.
Prolaze zastave putišta daleka;
Sutra će da sevnu sablje otrovane…
No legija gde će najposle da stane?
Na svakom raskršću po jedan kralj čeka.
Ciklus: Moja otadžbina
Ostavite odgovor