Mesečina padne na starinski mramor
Širokih teraca, i po čempresima
Njenog starog vrta. Tih se čuje žamor:
To na obalama mre ponoćna plima.
A moja je draga tužna svako veče
I kada zaplaču noćne kamelije,
Zaplače i ona; suza što poteče,
Niko ne zna šta je, ni šta ona krije.
Dokle bolno šumi iznad tamnih voda
Tiha pesma sfera u dubini svoda,
I pod vrtovima dok umire plima.
A kad progovori, u toj noći, gde se
Bude samo slutnje, taj glas njezin ima
Neveseli miris večernje ciprese.
Na Lapadu
Zbirka: Pesme sunca, ciklus: Jadranski soneti
Ostavite odgovor