Ja poimam dobro neminovnost zala,
Sklop celog života, sa tugom i bedom,
Ja znam šta je sudba sviju ideala, –
Moje znanje vidiš na licu mi bledom.
Ali znam i uzrok zašto tako biva,
Jer prošao nisam kroz života huku
Sklopljenih očiju i skrštenih ruku:
Kad srce zapišti, misao je kriva!
Kad se spusti veče, i vrh tamnih njiva
Beličaste magle oblačci se gone,
I s tornjeva starih stane da se sliva
Zvuk pobožnih zvona što večernje zvone,
U čas kad zavlada mir kraj mene širom,
I šuma zaćuti, i zanemi vrelo,
I umorno moje namučeno telo
Zažudi za slatkim odmorom i mirom,
Misao se javi! Kao zver me zgrabi
I ponese sobom u predele suza,
Guši me, a moji napori su slabi
Da se satre ova pohlepna meduza!
Ona gospodari! Ja sam ko Mazepa,
Privezan na konju, u dubokoj noći,
Što gleda za stepom gde promiče stepa,
Bez nade, bez daha, bez volje, bez moći,
Satrven i smožden, u očima strava –
Razjapljena usta, ali grlo nemi –
Sam, jedina duša ispod neba plava,
Sam na besnoj misli što u propast stremi!
Tako vlada ona! Njen zagrljaj rane
Stvara, kosti lomi ko da su od stakla…
Smrvljenog me pusti kada zora grane
Iz crnih dubina razjapljenog pakla…
Ostavite odgovor