S nebesne visine svoje, kô svetli đenije mira,
Ti si mi pružila liru. I kolebljivi duh
Prènu se od glasa tvoga, i gordo potrese lira
Moj očarani sluh.
I preporođen tako, pod zastavom slobode
Moj duh se gluposti smejô na njenom šarenom tronu
I gruboj sokačkoj ludi, i robu salonske mode,
Narcisu fanfaronu.
Vekovi minuše tako. Drevni se idoli skriše,
A razvrat jednako živi i gruba sila s njim,
Ja se kolebam s nòva, i ja se ne smejem više
Nad smradnim grobom tim.
Spustivši klonulu glavu na svoje umorne ruke,
Na razvalinama duha ja nađoh izvore tuge:
No gluvi za reči tvoje, ne čuše nebesne zvuke
Ni vlasnici, ni sluge.
I sad ne tužim više. Zastor je podignut sveti,
I kip Saisa drevnog obnažen sad je tek:
Život je orgija gnusna, nad kojom bez traga leti –
Za vekom mračni vek.
Objavljeno: 1.8.1890.
Ostavite odgovor