Gariče, mani zanos drag,
Silazi s tvoga trona,
Nek drven skiptar nosi vrag
I krunu od kartona!
Pod skromnom senkom doma mog
Spokojstvo lenost pruža,
Gde mirno drema mali bog
U žbunu majskih ruža.
Tu burnih želja silna moć
Ne mori ljudske grudi
Spokojno ovde pada noć,
Spokojno zora rudi.
I ja, kô mirni, dobri đak
Žukovskog i Puškina,
Čim tihi, tajni padne mrak,
Spremiću dosta vina.
I s mudrim zborom, dragi moj,
Običaj to je stari
Izmenićemo pogled svoj
Na mnoge važne stvari.
I ako mudri ovaj zbor
Nesloge digne stare,
Utopićemo bratski spor
U vino, u pehare!
Al’ ti se lomiš? Pogled tvoj
Taliju samo traži;
Ti celi život daješ njoj,
I njen te nemar draži.
Ah, to je, zbilja, život loš,
Jer orkan često duva,
I to me samo teši još,
Naš Mentor što je čuva.
On muzu pazi kao kćer
I njojzi daću sprema;
Taj čovek ima dobar smer,
Šteta što mozga nema!
Poklonik muze, radi nje
Mamona koji kadi,
Sve što je skromno goni, sve,
Kresidu od nje gradi.
I tako čuva Mentor lud,
Teolog s važnim vidom,
Talije srpske vedru ćud
Razvratnim svojim zidom.
I jednog dana vila ta,
Nevino ovo dete,
Prezreće redom blaga sva
Za kankan i balete.
I kruna tvoja s čela tvog
Talijom, dragi, samom
Prezrena biće dana tog,
Zajedno s našom dramom.
A njena mila, gola grud,
S barjakom sramne strasti,
Pozvaće k sebi zanos lud
3a roba svoje vlasti.
Jer prvo pogled, posle nâd,
Zatim se poljub daje
A najzad… dragi, to je jad,
Najzad se sve prodaje.
Objavljeno: 16.3.1883.
Ostavite odgovor