Za vreme Andžela slavnog življaše u drevnom Rimu
Silvije, ubogi vajar. Pod krovom nužde i jada
On je trajao dane, nepoznat i prezren često,
Smrt gladnu goneći mučno zaslugom skromnoga rada.
Među svetila rimska, zapojen nasladom taštom,
Silvije stupao nije sa svojim izdrtim plaštom
I svojom anđelskom tugom. Po kakav propali plemić,
Il’ bekrija svirač, sa špadom i gitarom,
Društvo je njegovo bilo. Jer on je voleo pesme,
A njih je skitnica svirač pevao s ljubavnim žarom
Bijući u gitaru. Tako je, u društvu S njima,
Pjančio pokadšto svu noć po krajnjim krčmama Rima,
Zabačen od celog sveta.
Sunce se gasilo jasno,
Kada se Silvije jednom od kuće podiže kasno.
Veče je proletnje bilo. Pod nebom crne se ždrali,
O puste obale reke lome se rumeni vali,
I magla uvija râvni… U toploj njegovoj duši
Zvuk tajne, nejasne sreće zazvoni bolno i drago,
I vajar, nesvesno čisto, u staru kapelu uđe,
Iz koje molitva bruji uz pratnju orgulja blago.
Bilo je večernje sveto. U tami i tišini
Treptahu nebesni zvuci božanskog Palestrini,
Kô usklik njegove duše. Pred samim oltarom svetim,
Sa crnim dugačkim velom, klečaše nekakva žena.
Plave i suzne oči ona je podigla gore,
Kô bledi anđeo tuge. Svilena odeća njena
U skladnim borama svojim padaše po podu dole,
A njene skrštene ruke bejahu do pola gole.
Za kime plakaše tako? I ko je upravo ona?
To bedni, ubogi, vajar nije ni znati mogô,
No on je drhtao čisto. Od ove večeri čudne
Proteče večeri dosta i dana proteče mnogo
A od nje ni traga više. No tuga, što zdravlje ruši,
Učini od tada prevrat u bolnoj njegovoj duši.
Silvije od ove noći sto puta oseti jače
Svu pustoš života bednog i ništavila svoga;
Odsad je bančio češće, kašto se po krčmi tukô,
Huleći odvratnom psovkom i ljude i samog Boga.
Tako jedared pijan dohvati čelično dleto,
I poče rezati mramor, bez misli i bez plana,
Za nekom nesvesnom težnjom. I slika čudesne žene
Iz hladne, mramorne grudve iskrsnu jednoga dana.
Silvije zamišljen stade. U pomračenome umu
On je budio slike od rane mladosti svoje,
On se je sećao lica što davno nekada vide,
Al’ nije doznati mogô od kuda to? i ko je?
Skrstivši umorne ruke, on dugo stojaše tako,
Tako ga i tavna ponoć pred likom kamenim nađe.
Napolju mrtvačka tama… Silvije bezumno viknu,
Kad strašna, čudesna slika s mramornog podnožja sađe,
I tiho pristupi njemu.
„Čudiš se!“ uskliknu ona,
Slazeći nečujno čista sa svoga mramornog trona.
„Pa ipak, davno se znamo. Od prve mladosti tvoje
Ja življah u duši tvojoj, I lice nebesno moje,
Tvoj večni ideal, evo, ovaploćen je sada,
Ideal, što bićem tvojim bez tvoga pristanka vlada.
Ponosit pred celim svetom ropski si služio mene
Kô sliku čistote rajske i večno mlađane žene
Al’ me video nisi. Zato sam, pred oltarom,
Izašla preda te jednom sa svetim, nebesnim žarom,
Kô suzna Niobeja. Zaklonjen, u tišini,
Tvoj svetli duhovni pogled otad je draži mi bio.
Tvoj život ràd meni beše. I ti ćeš umreti sada,
Jer ja sam čarobni leptir, a ti si čaura bio.
Jest, ti ćeš umreti sada… Sav poziv života tvoga
Svršen je s rađanjem mojim, po volji samoga Boga;
Ali će Rimljani sutra s divljenjem gledati mene
Kô obraz vrline čedne, kô uzor najlepše žene.“
I strašna, mramorna žena raširi kamene ruke
I pritište ga silno. Na usne njegove mlade
Ona ledene usne priljubi bezumno, strasno,
I dušu njegovu ispi. Silvije na zemlju pade,
I ruka sumorne smrti dotače njegove veđe,
A divna statua mirno na svoje podnožje pređe.
Objavljeno: 29.3.1890.
Ostavite odgovor