Na tičarskom ravnom polju, gde protiče hladna Drina,
Sa lisnatom svojom krunom hrast se diže od starina.
Njega munja ne udara, nit sekira oštra seče,
Pastir pod njim hlad uživa čekajući blago veče.
On je nikô povrh groba udovice neke mlade,
Što je cilni janičari isekoše u komade.
Međ žbunastim grančicama, pod koprenom njina hlada.
Mala jedna tica živi od starina, od vajkada.
Ona peva cele noći, ona peva celog dana,
Ne plaši se od kobaca, niti beži od seljana.
o toj lepoj maloj Tici pričaju se čudne bajke:
To je duša male kćeri nad grobnicom mile majke.
Venulo je malo dete, što mu zemlja majku krije,
Nestalo ga jednog dana i nikada došlo nije…
Kud se delo? Šta je s njime? Niko nije znati mogô.
I od ovog tužnog dana proteklo je vrlo mnogo.
Na tičarskom ravnom polju, gde protiče hladna Drina,
Sa lisnatom svojom krunom hrast se diže od starina.
Njega munja ne udara, nit sekira oštra seče,
Pod njim sam se odmarao u spokojno majsko veče
Srce mi je uzimala gorka srdžba, teška seta,
I u duši prezirô sam nasilnike celog sveta.
A žalostiv, jasan cvrkut horio se sa visina,
I preda mnom šumila je valovita, hučna Drina.
Objavljeno: 4.9.1886.
Ostavite odgovor