Spomeniče nemi prohujalih dana,
zašto ti je čelo sumorno i tavno?
Da l’ se sećaš, možda, krvavih megdana,
Što digoše u zrak tvoje ime slavno?
Il’ grobove brojiš tuđinskih sinova,
Što padoše redom pod zidine tvoje,
– Zaneseni čarom osvajačkih snova
Daleko od krila domovine svoje?
Jest, i sada često, kad te kroz noć gledam,
Ukažu se ljudske gorostasne seni:
S razmrskanim grudma, sa čelima bledim,
I usnama hladnim u krvavoj peni…
I ja slušam šapat nepojmljivog zbora,
Šapat koji tiho umire i tone…
To je, možda, izraz dubokoga bola?
To su, možda, reči koje kletvom zvone?
O, koliko snova, nadanja i muka
Zariveno leži u kamenju tvome,
Što ih sruši smrti oružana ruka
U danima slave, u pomamu svome!
I ti jošte živiš!… Tvoju sedu glavu
Ne položi u grob tako burno vreme!
Možda čekaš snova poništenu slavu,
Taj bleđani prizrak budućnosti neme?
Objavljeno: 1880.
Ostavite odgovor