Ja osećam danas da u meni teče
Krv predaka mojih, junačkih i grubih,
I razumem dobro, u to mutno veče,
Zašto bojne igre u detinjstvu ljubih.
I prezirem tugu, zaboravljam bolju,
Jer u meni teče krv predaka moji’,
Mučenika starih i junaka koji
Umirahu ćutke na strašnome kolju.
Jest, ja sam se dugo sa prirodom hrvo,
Uspeo sam – sve se može kad se hoće –
Da na ovo staro i surovo drvo
Nakalemim najzad blagorodno voće.
I sad, ako plačem kad se mesec krene
S oreolom modrim niz nebeske pute,
Il’ kad stare šume, čarobne sirene,
Jedno tužno veče zlokobno zaćute,
Ja osećam ipak, ispod svežih grana
I kalema novih da, ko nekad jaka,
U korenu starom struji snažna hrana,
Neiscrpna krepkost starinskih junaka.
Sve iščezne tada. Zaboravljam bolju,
A preda me staju redom preci moji,
Mučenici stari, i junaci koji
Umirahu ćutke na strašnome kolju…
Ostavite odgovor