Pod južnim nebom poljana se širi
Prokleta Bogom. U poljani toj
Nit’ potok šušti, niti cveće miri
Nit’ slavuj šalje uzdrhtali poj;
Rosica bistra u prozorje samo
Poliva zemlje usijanu grud.
I jednog dana Bogom dani tamo,
Na polju mrtvom, niče cvetak žut.
No s divljih strasti silnih miliona,
Osamljen žudi osuđeni cvet:
I mutno nebo gordog Albiona,
Il’ neki strani, nepoznati svet.
I bolno klonuv na mrtvačke grudi,
Ljudskoga lika što satiru dan,
Pritaja živog – pa ispunjen žudi,
Snevaše tihi, zanošljivi san.
A mladi putnik lutajući, žarom
Zanetim cvetom uresivši grud,
Hitaše dalje s dobivenim čarom
Na burno more, na daleki put.
I mnogo srećnih preleteše dana
U tavnu večnost, u večiti let –
I hladni vali plavog okeana,
Putnikom bačen grlili su cvet…
Objavljeno: Septembar, 1882.
Ostavite odgovor