Nioba

U hladu žalosnih vrba, gde vale potočić broji,
Slivena od hladnog tuča Nioba očajna stoji,
Sa bespomoćnom tugom ruke je klonule svila
Na svoja umorna krila.

Treperi žalosno granje nad glavom Niobe plačne,
Što tupo preda se gleda, bez iskre nadežde zračne,
I samrt sumornu kliče

I onda kad hladni sever opusti zelenu goru,
I onda kad slavuj peva i majsku pozdravlja zoru,
I plavi pomenak niče.

Ah, ja razumem smisô žalosne jelinske bajke
I njenu beskrajnu tugu nesrećne i bolne majke,
Nad travnim dečijim grobom.

Al’ ova svečana tuga misao budi mi drugu:
Ko beše umetnik otac što svoju opeva tugu,
I tuč ožive sobom?

A granje treperi mirno… Ja snove čudesne snujem
I teško jecanje neko u vrtu daleko čujem.
O plači, statuo tučna! Jer on je u tebi gledô
Poslednje, možda, čedo.

Objavljeno: 1.10.1892.