Nomadi

Oči su mi kao oči u nomada,
Suncima bezbrojnim večno opijene:
Brane da ih umor jučeranji svlada,
A već nov put motre nespokojne zene.

Heroji pokreta, nomadi, nad nekim
Bregom tako zure u vidik pun dima,
U mutnoj i strašnoj žeđi za dalekim,
I u večnom svome boju s prostorima…

Prostorom napito, moje srce gleda
Sjaj novih nebesa i fatamorgana;
Rasplače ga svako sunce koje seda,
I raspeva jutro svakog novog dana.

Sto očiju svojih moja duša smela
Otvara pred nekom zemljom nedoglednom;
Nikad ne zahvati dvaput s istog vrela,
I dva sna nikada na uzglavlju jednom.

Kao da me uvek s drugu stranu reke
Čeka moja sreća, kao verna žena,
Što upreda tugu ljubavi daleke
U nit od preslice do zlatnog vretena.

I kao da leži iza brega tamo
Bolno naslućena moja strašna tajna;
Jer svaka stvar koju duša dirne samo,
Kao ona sama, postaje beskrajna.

Oči su mi kao oči u nomada,
Zvezda očajanja u kojim je sjala;
I velika suza koja iz njih pada;
Ne poznade nikad zemlju gde je pala.

Zbirka: Pesme ljubavi i smrti