Naša je ljubav bila kratkog veka,
Trenutak jedan – tek godinu dana,
I rastavi nas naglo sudba preka,
Bez uzdisaja, bez suza, bez rana.
U svađi je prošlo pola dana,
U pomirenju mučnom, pola noći.
I bežao sam iz našega stana
Tražeći mira u poljskoj samoći.
No to je bilo samo kratko vreme,
Ne postadosmo tuđi jedno drugom,
I gledasmo se u ćutanju dugom
Tupo, ko sito dete šećerleme.
I tako sve je prošlo, i ja sada
Ne mogu kleti nebo ni sudbinu,
Il̓, s pesnicama stisnutim, pun jada,
Prokleti žene ili podlost njinu.
Pa ipak, da si samo katkad znala
Veliki kobni oganj duše ove,
I silnu ljubav što ništi ko hala
Sve druge misli, i nade, i snove;
Pa ipak, da si samo katkad htela
U zanosu, i sličnu mekoj svili,
Da kažeš nežnu reč iz srca vrela –
Mi bismo možda dugo srećni bili!
A sad polako teče ovo vreme,
Postasmo tako tuđi jedno drugom,
I gledamo se u ćutanju dugom
Tupo, ko sito dete šećerleme.
Ostavite odgovor