U mračnoj, prljavoj izbi, u oči Lazarev-dana,
Seđaše obućar bedni za sniskim i starim stolom
Krpeći brižljivo nešto. Plamen je lojane sveće
Ozaravao bledo uboge i vlažne kute,
Stanište nužde ljute.
A u budžaku jednom, gde memla caruje prava,
Sin žalosnoga krpe na crnim ritama spava,
I sanja sutrašnji praznik: kô lica anđelski čista
Oko Isusa Hrista.
Mnoga se skupila deca. Zelene palmove grane,
I zveket zvonaca jasnih svečanost kazuje njinu,
I dete disaše burno, i u snu zapeva jasno:
Osana Davidovom sinu!
I stari krpa se trže. On reči pojmio nije,
Ni nadu na lepši život, koja se u njima krije
Ali je pevanje čuo, i nežna tuga ga uze.
I kratki oturi čekić i tvrdom, žilavom rukom
Obrisa tople suze.
Objavljeno: 13.7.1890.
Ostavite odgovor