Ravna šajkaša polja, ostajte zbogom i dalje,
Rastanka našeg kuca poslednji, evo, čas…
Sin mračnih rudničkih gora iskreni pozdrav vam šalje:
Nebo nek čuva vas!
Ja volim kućice bele sa trskom pokrivene,
I rujne večeri vaše, kad s roglja pesma vri,
Kad mesec spokojno plovi i blista iznad mene,
I sve u sanku spi.
Gledô sam u letnje podne, kad sunce prižeže žarko,
Varljive slike vaše: kristalnih voda sjaj,
I sniske, kudrave šume, i sunce nad njima jarko,
Prohladni, mili kraj.
Al’ gde je kristalna reka i senka pitomih šuma?
Preda mnom rudine pukle i ravna pola ta…
Vrela prašina leti sa ravna i glatka druma,
Nada mnom sunce sja.
Tako umorni putnik po ravni peščanoj bludi,
I vidi kladenac bistri i travni vidi pôd,
A sunce podnevno žeže i žeđ mu umara grudi,
I slabi njegov hod.
Zorice moja mila! Srpkinja uvek mi budi,
Ljubi ta ravna pola, želja je moja sva,
I ljubi… ah, ljubi mene, i manje vina mi nudi.
I biću srećan ja.
Objavljeno: 12. i 26.05.1888. (Novi Sad)
Ostavite odgovor