Pastir

Tihano se nojca na zemljicu svija
Pa lagano živo koprenom uvija.
Svud je tiho, nemo, kô u svetom hramu,
Samo mesec bledi osijava tamu.
Kô kandilo bledo pred gospodom sveta,
Tako trepti svetlost sa čela mu bleda…

A daleko tamo, gde se gora diže,
Okićena cvećem, plavom nebu bliže;
Gde zanosno slavuj o ljubavi zbori;
Gde potočić tiho žubori, žubori,
Snevajući rajske čari i milinu,
Zagledô se pastir u daljnu daljinu.

I zanesen pogled hitro mu se kreće,
Čas u nebo ode, čas na cveće sleće;
Sad se gubi, tone u sumračak plavi,
Sad se opet lako međ ovcama javi.
I bludeći tako na jezero pade,
Pa po njemu – jade! – kô zakovan stade:

U jezeru plavom čudna moma pliva,
Kakvu bolna duša u zanosu sniva
Nebrežljivo plovi, raspustila kose,
Zaneseni nek ih talasići nose!
A talasić svaki jednom željom žudi,
Da joj srećan padne na mirisne grudi!

Gleda pastir, gleda, pa se čudu čudi,
A nejasna želja raspinje mu grudi;
Pa ga goni, kreće, gde i ona sleće,
Na usnice momi – na mirisno cveće!
Pamet mu se muti, srce bije jako,
I pastir se kreće jezeru polako…

Bledi mesec gleda čudnovatu javu,
Pa zracima šara površinu plavu;
Snuždilo se cveće, umukli slavuji,
Nigde živog glasa gorom da zabruji!
I ponoć se blaga vijnu, da prevali;
Al’ zaječa gora, zapljusnuše vali!

Gde je pastir? Moma? Nestalo ih! Nema!
Svud je tiho, mirno, tišina je nema;
Samo laki vali u krugu se gube,
Pa studenom strujom obalicu ljube…
I kroz čarnu goru, sumornoga lika,
Jasno zvonce zvoni s ovna predvodnika.

Objavljeno 17.8.1880.