Jednim istim putem nestaćete obe –
Ti i moja mladost, lica nevesela,
I s pečatom gorkog prokletstva sred čela,
Kao neutešne dve kćeri Niobe.
I kad najzad padne zadnja strašna sena,
Znaću neumitnog očajanja radost:
Da ima sto sreća, ali jedna mladost;
Stotinu ljubavi, ali jedna žena.
Tako, kao zvezde u lokvi na drumu,
Umreće ta ljubav u svom stidu mnogom,
S jednom crnom ranom u srcu i umu –
Već s prvim poljupcem i sa prvim zbogom.
Dok krupni svećnjaci dogoreli gasnu;
Razbijene čaše ispite; dok modru
Svoju sen još bacaš na zavesu jasnu;
Dok još žig tvog tela vidim na svom odru.
Kao da je samo moje srce htelo
Da zlurado pozna dan koji te ote,
I ta nema patnja da postane vrelo
Moje veličine i tvoje lepote.
Piće moga tela i svetlost mog duha,
Mog sopstvenog glasa odjek u dnu dola,
Nekad praznik mojih očiju i sluha,
Da sad budeš tajna gorčine i bola.
Ti u kojoj ljubljah svoju iluziju,
Svoj san o ljubavi i san o lepoti,
I neku reč strašnu kazanu u ploti,
A koju ja pojmim silnije od sviju.
Zamrknućeš bolno sa kobima svima,
U dnu moje sumnje i kajanja kruta,
Kao da te naglo stigla na po puta
Noć što silno daždi mrak po bregovima.
I stope u pesku izbrisaće naše
Isti topli vetar, koji nežno svima,
Nečujan, otvara srce cvetovima,
Da nove svetlosti nalije u čaše.
Moj će se dan novi da javi s vrhunca –
I kao što nekad plovljaše po kalu,
Zaigraće srce na svetlosti valu,
Kao cvet očaran, otvoren spram sunca.
I ja ću da vidim, iz jezive sene
Kad izlete bela raspevana jata,
I kako je slična ta sreća iz blata
Boginji rođenoj iz sunčane pene.
Svaki šum da seća tvog ćutanja;
svaka Tmina opomene na svetlost tvog glasa;
Da je srce puno sve tvojih koraka;
Da na svačem leži senka tvoga stasa.
Uvek nezasitno, moje srce hoće
I zadnju kap čaše još neispijene…
Dva su kobna vrela čovekove zloće:
Ljubav spram božanstva i ljubav spram žene.
Zbirka: Pesme ljubavi i smrti
Ostavite odgovor