Ljubavi umiru bez zbogom, sred njine
agonije duge, neme, nepristupne…
Niču i mru u svoj lepoti tišine,
i krišom zatvore svoje oči krupne.
Zar večita nije ljubav, kao duša?
Zar najlepši deo duše nije večan?
Na morima smrti val koji penuša,
u noćima smrti mlaz sunčani tečan?…
Kada cvet uvene, nova zvezda blisne,
no pogled umrlih ljubavi kud gleda?
Moru idu reke, zemlji gore lisne,
a ljubav ćutanju s usnama od leda.
Mru u jednoj reči što se nije rekla,
a u kojoj beše sto vrela života…
Tako jata zvezda što su prostor sekla,
mru u kapi rose na listiću plota.
Od ljubavi naših veće su tišine…
Tišina je mati ljubavi, i taka
kao golubice od sebe ih vine,
i opet u ruke vraća joj se svaka.
Zbirka: Pesme ljubavi i smrti
Ostavite odgovor