Kraj pustih obala cvetnih, u praznik besmrtne Lade,
Bolnom i čistom pesmom zdraveći burni svet,
Ti si pevao ljubav u kojoj ne beše nade,
I slavom pokrio svetlom vokliski bajni cvet,
Besmrtnom večnom slavom.
I sad, u pozne dane, kad vetrić talase nija,
I mirta sladosno šumi i Vesper na nebu sija,
Na tvome jezeru plavom
Čarobni stihovi i šume. To ribar, u samoći,
Vukući ubogu mrežu, Laurin slavi kras;
I pesma treperi čudno, i dugo, u majskoj noći,
Hori se njegov glas.
Davno sam ispio pehar ljubavi i sreće rajske
I bacio ga o tle. Mladosti zlatni san,
I strasne julijske noći, i svetle večeri majske,
Zameni žarki dan.
Pa gde su ljubavne suze? Gde svetle nadežde moje?
Il’ sve se sravniti može sa davno umrlim zvukom?
Jest! Ljubav leptirak to je što gubi nebesne boje,
Kako ga dirneš rukom.
Objavljeno: 26.3.1889.
Ostavite odgovor