Pod nama lisje šuštalo je žuto,
Kraj mene, dušo stajala si ti;
Mirna si bila, – ah, i ja sam ćutô,
Obojim nama tužni behu sni.
Tavno bledilo po čeocu tvome,
Kô priznak smrti, širilo se svud,
Valovi tuge u trenutku tome
Burno su moju talasali grud.
To beše predznak, da će skoro doći
Rastanka našeg neželjeni čas,
Kô dim, kô magla da će radost proći,
I nebo da će rastaviti nas…
Udar sudbine obišô me nije,
Iz groba zaman dozivljem te ja;
Jesenji vetar u lice me bije,
Priroda ćuti oko mene sva
Ćuti, i život goni svojim redom,
Ne vidi tugu, ne razume jad,
Ni vrele suze po licu mi bledom,
Ni smrću tvojom oboren mi nad.
Objavljeno: 28.11.1885.
Ostavite odgovor