Pod nogama mojim otimlju se vali,
Silan je i strašan njihov burni let;
A nad mojom glavom uzneli se ždrali,
Oni žurno lete u daleki svet
Oni žurno lete u predele juga,
Gde se cvećem krasi postojbina druga.
Obale su puste i poljane mirne,
A studeni vetar leluja mi vlâs…
Tužno šumi trska kad je krilom dirne,
Šumi kao bolni, umirući glas.
S krikom lete ždrali više moje glave,
I gube se tiho u daljine plave.
Što sam tužan tako? Šta mi tišti grudi?
Uvenula mladost, il’ odbegli maj?
Kud mi setni pogled u daljine bludi?
I čega se tiče gorki uzdah taj?
Buni li mi dušu ta priroda snežna,
Il’ mladosti moje usnomena nežna?
O, putnici ždrali! S ove sure stene,
Mahovinom sedom što se krije sva,
Valovi stoleća o koju se pene,
Ostavljen i tužan dozivljem vas ja:
Vas progoni zima u predele juga,
Iz predačkog kraja mene goni tuga.
Ah, misao moja za vama se kreće,
Gde jeseni mračne ne caruje ćud,
Gde na zemlji vlada večno premaleće
I mlađani život razleva se svud
Gde spomeni stoje od iskonskih dana,
I mirisne šume drevnoga Livana.
Gde poklonik sêdi u čarobnoj noći,
Smerno dvori boga i besedi s njim;
Gde molitva šumi po čudnoj samoći,
I k nebu se diže od izmirne dim,
I šum tiho struji od Mrtvoga mora,
I tišina veje sa prastarih gora.
Objavljeno: 24. 9.1887.
Ostavite odgovor