U sobi muzeja gluho noćno doba.
Pred granitnim Marsom tu strasna i gola
igra bahantkinja. Tu lije Nioba
mramorne i hladne suze večnog bola.
Tu silno i bolno pod ujedom guje
rve se Laokon. Na kamenu krutom
sedi skrušen Edip… Mir je da se čuje
gde prolazi tiho minut za minutom.
Ali s crne kule koban i potmuo
Glas ponoćnog zvona odjeknu u tmini –
negde iz dvorane dug se uzdah čuo
u mraku, u nemoj studenoj tišini.
Prenula se naglo sva dvorana ova:
svak oseti da je tude u samoći
mlad, srušen, i ranjen već dvaest vekova,
gladijator jedan umro ove noći.
Zbirka: Pesme sunca, ciklus: Senke po vodi
Ostavite odgovor