Put mesečev srebrn niz more se vidi,
Leži beskonačan vrh zaspalih vala.
Mir. Zadnji je talas došao do hridi,
Zapljusnuo setno i umro kraj žala.
Noć miriše tužno čempresovom smolom.
Nebo pepeljasto. I kopno i voda
Kô da noćas dišu nekim čudnim bolom,
Tiha tuga veje sa dalekog svoda…
A sto srca noćas kucaju u meni,
I celo mi biće budi se i diže
Časom nekoj zvezdi, a čas kakvoj ženi.
Sve kipi u meni, kô plima kad stiže:
Kao sad da postah! Dokle zvezde brode
Jedne bezimene noći, pored vode.
Sa Boninova
Zbirka: Pesme sunca, ciklus: Jadranski soneti
Ostavite odgovor