Odbeglo je krasno leto,
Ogoleo dô i breg
Mila polja i vrtove
Zavejao beli sneg.
A poslednja rujna ruža,
U pustome vrtu mom,
Povila se tako tužno
Na promrzlom stablu svom.
Kad je studen vetar takne,
Stresajući snežni prâ,
Ona tužno zašumori,
Povija se tiho sva.
A kad sijne premaleće
I otopi hladni sneg,
Kad ukrasi rosnim cvećem
Ravno polje, travni breg,
Moja ruža biće ljupka,
Jer će doći život mlad,
I veselo s povetarcem
Ćeretaće srećno tad.
Ostavite odgovor