Nek sunce sija, nek cveće cveta
Sva moja mila nek krasi mesta,
Ali za mene iščezlo sve je,
Ni na što duša s’ moja ne smeje.
Osećanja je usahlo more
Kojim je srce brodilo moje,
A sada reka druga se pruža
Iz koje samo izvire suza.
U njoj se sunce života moga
Sa svoga svoda jošte niskoga
Ogleda mutno, a njeno ime
Zove se žalost, teško tom s njime.
Pod tom tegotom moj život struku
Skršenom liči, a u svom krugu
Kao da meni ovoga sveta
S gorkošću sudba samo doleta.
Znam od kud takve donašaš glase –
Samo se srce žaluje na se
Što ne uztegnu u sebi čuvstvo –
Ali kad s žarom obima Srpstvo.
Srećno da si mi, ti Srpstvo, na vek
Ovo je svog mog života odjek;
Jer su pesmama umukli glasi.
Kako su mi ‘vakvi nastali časi.
Sreća ti bila lepa, ko ruža,
Pa neka sudba men’ pelen pruža –
Kad će i duša srećna mi biti
Ako mi sreća tvoja grob kiti.
Ostavite odgovor