Beše negda zlatno doba,
Kad s prestola čista zlata
Carevaše zlatna sloga
Izmeđ’ Srba i Hrvata.
Ljubili se preci naši
I krepili ljubav svoju
I u poslu, i pri čaši,
I u miru, i u boju.
Sa klobuka mrtvih njini’
Vilo se je gusto perje,
A po suroj međedini
Alem-kamen i biserje.
Od iskonskih drevnih dana
Ocevi su bili tića:
Plemenitih Frankopana
I junačkih Obilića.
Kolevka im bila ista,
Jedno polje i grobnica –
Iznad kojih slava blista,
Sjajnom suncu sporednica.
Tu potomak, silje roblje,
O slobodi tužno sniva,
Gde viteško njino groblje
Mahovina gusta skriva.
Oj, Tatranske mračne gore,
Otvorite grudi svoje,
Šumi, šumi, sinje more,
I svedoč’te vi oboje.
Koliko su preci naši
Negovali ljubav svoju
I pr poslu, i pri čaši,
I u miru, i u boju. –
Pa još iskre ako ima
Od ljubavi, negda velje,
Nek drag poziv bude svima
Na junačko, na veselje.
Koji ume, taj nek bije
Otrovnicom strelom lakom
Pticu onu za oblakom,
Što nam svima nebo krije.
Objavljeno: 21.7.1890.
Ostavite odgovor