Kada je poznah, nebo beše mutno,
vrti su mreli s bolnim nestrpljenjem;
Jesenje vode šumile zloslutno,
i sve očajno žurilo za mrenjem.
I mladost moja nije više znala
za dane strasti i trzanja njina:
U moju dušu njena sen je pala,
bleda i hladna, kao mesečina.
Glas njezin beše kô muzika tuge:
i zato mišljah, u slušanju mnogom,
samo na prošlost, na jeseni duge,
na hladna neba, i na tužna zbogom.
Poljubac njezin beše tih i ledan,
mramorni poljub; A kosa joj plava
odisala je setan miris jedan
bokora ruža koji docvetava.
I mnogo puta, u jutra, bez moći,
prenem se kao iz olovnih uza:
Ja ne znam šta sam snevao te noći,
ali mi oči mutne, pune suza.
Zbirka: Pesme sunca, ciklus: Senke po vodi
Ostavite odgovor