Umre jedna bedna žena,
I za njome osta sin,
Sva uteha slatka njena,
Nežan kao beli krin.
I zavapi gorko ona
Pred svetinjom Božjeg trona:
„O Gospode, koji hraniš
Svaku živu zensku stvar,
Koji slabe od zla braniš
Kao večni, slavni car.
Usreći mi čedo moje
Po dobroti volje Tvoje.“
I Gospod je saslušao
Molbu bedne majke te,
Anđela mu čistog dao,
Da nad njima večno gre;
Da ga mučnom stazom vodi
K čistoj pravdi i slobodi.
I sinak je putem greo,
Kojim trnje niče tek,
Uvek blag, no uvek smeo,
Mučeći se ceo vek.
Dok jedared, crni jade;
Od tiranske puške pade.
A zastupnik večnog Boga
Kad poslednji začu krik,
Sa svetlošću lica svoga
Obasja mu bledi lik –
I onda se s njime vrati,
Gde ga brižna čeka mati.
Bog je tako ispunio
Sirotinje slatki nad,
Sin je njezin srećan bio,
Jer je majka srećna sad.
Ona grli sina svoga,
I oboje slave Boga.
Objavljeno: 30.5.1890.
Ostavite odgovor